Poštovani predsedniče Društva termičara, poštovane kolege i prijatelji profesora Simeona Oka, dragi gosti, Moj prvi susret, daleke 1977 godine, sa profesorom Oka je bio u ulozi novozaposlenog mladog budućeg istraživača sa tadašnjim direktorom Laboratorije ze termotehniku i energetiku Instituta Vinča. Odmah po dolasku sam bio angažovan na aktivnostima koje su se naslanjale na program Strujanje i prenos materije i toplote u sistemima gas - čvrste čestice...... Program koji je profesor Simeon Oka još u periodu 1972 – 1976 formulisao, predložio i koji se realizovao. Stečena fundamentalna znanja i eksperimentalna iskustva stečena na ovom programu su značajno opredelili dalji put Laboratorije: (a) sagorevanje u fluidizovanom atmosferskom sloju, (b) sušenje granulastih i rastresitih materijala, i (c) pneumatski transport, skladištenje i doziranje rastresitih i praškastih materijala. Ja ću se nešto detaljnije osvrnuti na sagorevanje u fluidizovanom atmosferskom sloju. Istraživanja određenih fenomena pri fluidizaciji na sobnoj temperature omogućila su da se 1978 sopstvenim snagama izgradi eksperimentalna aparatura koja je omogućavala eksperimentalni rad sa sagorevanjem čvrstih goriva. Vrlo brzo posle toga je napravljeno prvo pilot ložište snage oko 1 MW u kompaniji CER – Čačak, da bi se prvo industrijsko ložište 2x4 MW izgradilo 1981 godine u Šapcu. Tokom prve polovine 80-tih godine CER Čačak je izgradio oko 50 ovakvih ložišta širom bivše Jugoslavije a nekoliko i u inostranstvu. Početkom 80-tih godina započinje i razvoj kotlova sa fluidizovanim slojem u saradnji sa Minel kotlogradnjom. Ovo je rezultiralo sa više koncepcijskih rešenja ali i sa rekonstrukcijom toplovodnog kotla u Institutu Vinča i kasnije izgradnji prvog industrijskog kotla u Makedoniji. Posebno treba istaći zalaganje profesora Siomeona Oka na stručnom usavršavanju mladih i na neophodnosti intenzivnih naučnih istraživanja, paralelno sa razvojem i primenom tehnologija. U tom smislu je i predložio prjekat Sagorevanje uglja, otpadnih goriva i biomase u fluidizovanom sloju sa ciljem razvoja novih čistih tehnologija sagorevanja. Ovaj program je realizovan u period 1980 – 2002, i uprkos značajnog perioda pod sankcijama koncipirane su i izgrađene nove eksperimentalne aparature, vršena su obimna eksperimentalna istraživanja kao i matematičko modeliranje. Sve ostvarene rezultate u ovoj oblasti prof Simeon Oka je dao u svojoj knjizi Sagorevanje u fluidizovanom sloju – Procesi i primena koja je objavljena 1995 godine, a publikovana od strane Društva termičara Srbije. Engleska verzija je objavljena u Nju Jorku 2003 godine. Od društvenih priznanja za svoj rad, treba posebno istaći du su profesoru Simeonu Oka dodeljene dve oktobarske nagrade grada Beograda: prva zajedno sa timom na razvoju tehnologije sagorevanja u fluidizovanom sloju a druga za pomenutu knjigu. Kada je reč o međunarodnoj saradnji, profesor Oka je ulagao ogroman napor da se ona stalno unapređuje i razvija, a u period 90 – tih godina, i uprkos sankcijama. U okviru programa sagorevanja u fluidizovanom sloju, uspostavljena je tesna saradnja sa Chalmers Institutom za tehnologiju –– Geteborg, Tehničkim fakultetom u Ahenu (gde sam i ja bio na stručnom usavršavanju) i Likov Institut za prenos materije i toplote Beloruske akademije nauke. Zaslugom profesora Simeona Oka, Laboratorija je u period 1985 – 2003 bila član Sprazuma zemalja OECD-a o razvoju tehnologije sagorevanja u fluidizovanom sloju, pod okriljem Međunarodne agencije za energiju. Sam profesor Oka je bio sve to vreme član Izvršnog komiteta tog sporazuma je jedne godine i predsednik tog tela. U cilju diseminacije znanja iz ove oblasti u region, 1998 je prof Simeon Oka inicirao regionalnu saradnju pod okriljem posebnog Sporazuma koji su potpisale 18 naučnih organizacije iz zemalja jugoistočne evrope. U okviru ove saradnje organozovano je 5 sipozijuma u period do 2002 godine. Ono što posebno krasi profesora Simeona Oka, i na smo mu mnogi od nas koji jos radimo u Laboratoriji za termotehniku i energetiku zahvalni, je njegovo veliko zalaganje na stručnom i naučnom usavršavanju mladih. On je imao aktivnu ulogu u izradi više desetina magistratura i doktorskih teza saradnika iz naše Laboratrorije i drugih, kao i u internoj reviziji nebrojano radova njegovih mlađih saradnika. Uvek je bio spreman da pomogne, pa i kada je reč o savetu u vezi nekih ličnih problema. Čuo sam, Simo, da niste bili sasvim raspoloženi za organizaciju ovog skupa na ovaj način, verovatno smatrajući neprikladnim ovakav nivo pohvala i toplih reči. E pa, ovo je retka prilika da se ja ne slažem sa vama! U našoj naučno-istraživačkoj delatnosti previse smo zaokupljeni stručnim debatama i izlaganjima i često nam ne dostaje topla reč ili zahvalnost. Meni je drago da mi se eto pružila prilika da vam u lično ime kažem hvala za sve što ste učinili i omogućili meni, a kao bivši director Laboratorije i sada director Instituta Vinča da vam se zahvalim za sve što ste učinili za sve nas.
HVALA !!!

Poštovano predsedništvo, koleginice i kolege, za Simeona Oka (ili „Simu“ kako ga mi, njegovi saradnici zovemo“) sam čuo mnogo pre nego što sam se zaposlio u Institutu u Vinči. Ja sam, naime, ono što se u našem lokalnom žargonu naziva „Vinčansko dete“, obzirom da mi je i otac radio u Institutu i veoma ga dobro poznavao. Znao sam dakle da se radi o ozbiljnom čoveku, donedavnom direktoru naše laboratorije, koga svi cene i poštuju. Upravo je takav bio i moj prvi utisak o njemu kada smo se upoznali. Ono što se teško moglo zaključiti na osnovu prvog utiska, a što sam tokom vremena saznavao u zajedničkom radu sa njim (obzirom da mi je bio mentor prilikom izrade magistarske i doktorske teze) jeste da se radi o veoma strogom čoveku kada je reč o stručnim pitanjima, ali krajnje dobronamernom, spremnom da svoje mlađe saradnike i stručnim i čisto ljudskim savetom usmeri na pravi put. Kao jedan upečatljiv primer navešću činjenicu da sam od njega, nakon što je pročitao tekst mog magistarskog rada o kome se povoljno izrazio, dobio spisak primedbi na 18 rukom ispisanih stranica, gde su bili pobrojani svi nedostaci, počevši od nekih suštinskih pa do onih koji su se odnosili na pravilnu interpunkciju. Krajem šezdesetih godina prošlog veka finansiranje Instituta za nuklearne nauke Vinča je sa saveznog prešlo na republički budžet, obzirom da je došlo do preorijentacije sa nuklearnih na istraživanja procesa prenosa toplote i materije u konvencionalnim postrojenjima. To je bio težak period u Istoriji Instituta pošto je obim sredstava koji su izdvajani za nauku znatno smanjen. Profesor Oka pripada grupi tada mladih istraživača koja je dala značajan doprinos u redefinisanju istraživačkih programa i razvoju dugoročne strategije istraživanja u laboratoriji za termotehniku i energetiku, sa intencijom da rezultati tih istraživanja nađu komercijalnu primenu u industriji, te da se na taj način sprovede finansijska konsolidacija laboratorije. Okosnica tih istraživanja predstavljala su istraživanja u oblasti mehanike fluida, termodinamike i sagorevanja, sa ciljem da se ti procesi u potpunosti razumeju i da se mogu rešavati kompleksni problemi u realnim energetskim postrojenjima, gde postoji složena geometrija, turbulencija, višefazno i višekomponentno strujanje sa hemijskim reakcijama. Takva istraživanja bi predstavljala osnovu za razvoj tehnologija kroz primenjena istraživanja, baziranih na eksperimentima sprovedenim kako na pilot postrojenjima tako i na industrijskim objektima. Profesor Oka pridaje veliki značaj međunarodnoj saradnji. Njegovim angažovanjem je između ostalih uspostavljena saradnja sa dve naučne institucije koje su bile veoma značajne za naučnu orijentaciju i razvoj velikog broja istraživača u Laboratoriji za termotehniku i energetiku Instituta Vinča. Radi se o Institutu za toplotnu fiziku sibirskog odseka Ruske akademije nauka iz Novosibirska koje su vodili akademici s. Kutateladze i V. Nakoryakov, i Katedri za mehaniku strujanja (LSTM) univerziteta Friedrich-Alexander iz Erlangena, na čijem je čelu bio profesor Franz Durst. Saradnja sa Institutom za toplotnu fiziku urodila je rezultirala akumulacijom znanja potrebnih za razvoj industrijskih tehnologija visokih temperatura, između ostalog plazmenih tehnologija, prvobitno za proizvodnju prahova materijala za sinterovanje silicijum nitrida i silicijum karbida a zatim i za supstituciju tečnog goriva za potpalu na kotlovima termoelektrana ugljenim prahom. Pored toga, iz plodne saradnje sa ovim Institutom proizašla su i tri zbornika radova, iz 1982, 1986 i 1990, čiji su editori bili Profesor Oka i pomenuta dva akademika. Profesor Oka je veoma rano sagledao značaj razvoja numeričkih metoda u savremenim istraživanjima procesa strujanja i prenosa toplote i materije. Iako se lično nije bavio razvojem numeričkih modela, on je ličnim angažovanjem i rukovođenjem istraživanjima koja su u sebi uključivala i razvoj numeričkih modela značajno doprineo da tokom godina laboratorija za termotehniku i energetiku postane jedna od vodećih ustanova za ovu vrstu istraživanja u Srbiji. Tome je znatno doprinela i saradnja sa LSTM-om u Erlangenu. Naime, do sredine osamdesetih godina najjači računar u našoj laboratoriji bio je PDP 11, memorije 32 KB na kojoj je u jednom trenutku mogao da radi samo jedan istraživač, što je predstavljalo značajan otežavajući faktor za intenzivniju primenu numeričkih metoda. Angažovanjem Profesora Oka od LSTM-a je nabavljen za to vreme savremeni računar radne memorije 1MB, na kome je istovremeno moglo da radi 7 istraživača, što je omogućilo kvalitativan skok u razvoju numeričkih istraživanja u laboratoriji. Osim toga, nekoliko mlađih istraživača je imalo priliku da izvesno vreme boravi u Erlangenu, a isto tako nekoliko istraživača iz Erlangena je boravilo kod nas u laboratoriji. Profesor Oka je sa grupom mlađih istraživača formulisao i realizovao istraživanja iz oblasti strujanja i prenosa toplote i materije u dvofaznoj, polidisperznoj smeši čvrstih čestica i gasa. Na bazi ovih istraživanja uspostavljena je saradnja sa mnogobrojnim kompanijama, u čijim su proizvodnim procesima ona našla primenu. Na kraju, mala anegdota koja u dobroj meri oslikava shvatanja Profesora Oka. On pridaje veliki značaj aktivnom učestvovanju na naučnim skupovima. Jednom prilikom, pre dvadesetak godina, tokom jednog međunarodnog skupa na Zlatiboru, u foajeu hotela neko reče: „Bilo bi dobro da sutra bude lepo vreme“. Na to će naš Sima: „Naprotiv, bilo bi dobro da pada kiša, pa da što više ljudi bude na sesijama!“ Hvala.

Sa profesorom Simeonom Oka započeo sam saradnju pre 45 godina, početkom 1971 godine, nekoliko meseci posle mog dolaska u Laboratoriju za termotehniku i energetiku u Vinči. U to vreme, Vinča se finansirala iz fonda za nauku, u početku saveznog, a kasnije republičkog. Naša Laboratorija se bavila istraživanjima povezanim sa hlađenjem nuklearnih reaktora. Ja sam pripao grupi koja se bavila problemima hlađenja reaktora vazduhom i u tom smislu je istraživala turbulentna strujanja vazduha. Vodeći istraživači u grupi su bili Zoran Zarić, kasnije član Srpske akademije nauka i umetnosti i Simeon Oka, kasnije član Makedonske akademije nauka i umetnosti. Nekoliko meseci sam radio sa Zoranom a zatim sam prešao kod Sime. Pre toga, Sima je već izgradio dva dosta velika aerodinamička tunela, gde su mlađi članovi grupe, bilo nas je tada troje, obavljali eksperimente povezane sa strujanjem vazduha iznad hrapavih površina, u jednom od tunela i oko poprečno postavljenih cilindara u drugom. Merenja su realizovana sa termoanemometarskom sondom debljine 5 mikrona, u to vreme najsofisticiranijom metodom. Oka je konstruisao i aparaturu za njihovo baždarenje. Vlakno sonde, jedva vidljivo okom je bilo jako osetljivo i na najmanji dodir za zidom aparature a mi smo istraživali strujanje vazduha u tankom sloju u neposrednoj blizini zida. Stoga su te tanke žice često pucale, pa smo čekali da, jedini obučen majstor koga smo imali, sa specijalnom opremom, zavari novu žicu i zatim je trebalo izbaždariti, sada novu sondu. Moji prvi izveštaji o radu u Laboratoriji su povezani sa tom problematikom: Каневче Г., Бајковић А., Костић Ж., Ока С., Бaждарење анемометра са врелом жицом при малим брзинама, метода и уређај, ИБК-Београд, јануар 1972 Каневче Г., Костић Ж., Ока С., Апроксимација криве баждарења анемометарске сонде и корекција показивања анемометра при промени температуре флуида, ИБК Београд, фебруар 1972 kao i naš, a moj prvi, rad, objavljen u međunarodnom časopisu: Kanevce G., Oka S., Correcting Hot-Wire Readings for Influence of Fluid Temperature Variations, DISA Information No. 15, October 1973. Ovaj naš rad je citiran više puta i još uvek se citira. Prof. Oka je imao ogroman doprinos u realizaciji tog rada. Od toga što je konstruisao aparaturu na kojoj su realizovani eksperimenti do pisanja rada. Neverovatno savestan, onakav kakav je i dan danas, pedantno i znalački, oformio je rad od onoga šta sam mu predložio i za šta sam mislio da je rad. To je svakako bila velika škola za mene. Kao što sam već rekao u toku 1970. godine, Laboratorija se finansirala iz fonda za nauku, koji je prelaskom iz saveznog na republički počeo sve više da se topi. Na našu sreću, grupa naučnih radnika, u tom vremenu srednje generacije, Simeon Oka, Kosta Maglić, Ljubomir Jovanović, Miodrag Stefanović i Dušan Spasojević odlučili su postepeno da se pređe na aplikativna istraživanja, potrebna srpskoj privredi. U tom cilju Simeon Oka je dogovorio i saradnju sa Mašinskim fakultetom u Beogradu. Sećam se da su kod nas, u Laboratoriju, došli Prof. Dimitrije Voronjec i Prof. Mane Šašić. Pozvani smo bili i mi, mlađi Simini saradnici, Kostić Života, Šikmanović Slobodan i ja. Oni stariji su se već bili dogovorili i nas mlađe su rasporedili. Slobodana na pneumatski transpot, Žiku na fluidizaciju i mene na sušenje. Tokom 1972. godine intenzivno se radilo na izučavanju procesa sušenja i realizovana su detaljna merenja sušenja lucerke u velikoj, industriskoj sušari u Surčinu: Каневче Г., Ока С., Мерење параметара дехидратора и термодинамички прорачун процеса сушења, ИБК- 1137, Београд, јануар 1973 Iste godine radilo se i na konstrukciji eksperimentalne aparature za istraživanje procesa sušenja, koja je izgrađena u 1973 godini: Вороњец Д., Каневче Г., Костић Ж., Лукић М., Експериментална апаратура за истраживање преноса топлоте и масе у флуидизираном и густом слоју, ИБК-1142, Београд, фебруар 1973 Tokom 1973 Miodrag Stefanović se vratio sa specijalizacije u Italiji i preuzeo je rukovođenje delom koji se bavio sušenjem dok je Simeon Oka počeo sa osvajanjem novih područja aplikativne nauke, oslanjajuči se na stečeno znanje iz fundamentalnih istraživanja. Počeo se baviti izmenjivačima toplote za potrebe automobilske industrije kao i za grejanje i hlađenje prostorija. Kasnije je prešao na izučavanje procesa sagorevanja. Prof. Dr. Simeon Oka ostvaruje isključiteljno veliku i blisku saradnju sa brojnim naučnim institucijama, univerzitetima i pojedincima iz celog sveta. U okviru ove njegove obimne saradnje je i saradnja sa institucijama u Makedoniji. Saradnja profesora Simeona Oka sa naučnim radnicima i naučnim institucijama u Makedoniji počela je još krajem 70-tih i početkom 80-tih godina, oslanjajući se na generacijsko poznanstvo i saradnju sa kolegama sa Mašinskog fakulteta u Skoplju. Sećam se naše prve zvanične posete Mašinskom fakultetu u Skoplju. Iz Vinče je došlo nas 5-6 istraživača i u Skoplju nas je dočekalo 4-5 profesora sa fakulteta. Tada je dogovoren oblik i obim saradnje. Kao rezultat tog dogovora više magistranata i doktoranata, saradnika Mašinskog fakulteta u Skopju, radilo je eksperimente u Laboratoriji za termotehniku i energetiku u Vinči, a grupa saradnika Instituta u Vinči (među kojima i Simeon Oka), realizovali su na postdiplomskim studijama na Mašinskom fakultetu u Skoplju, ciklus predavanja Merne metode, merenja i obrada podataka. Predavanja su održana dve godine uzastopno, a kasnije su ova predavanja preuzeli saradnici Mašinskog fakulteta u Skoplju. Za ova predavanja pripremljen je udžbenik pod istim naslovom, koji je Mašinski fakultet u Skoplju štampao na makedonskom jeziku. Sa manjim ili većim intenzitetom saradnja Laboratorije za termotehniku i energetiku i Mašinskog fakultea u Skoplju traje sve do danas. Njen veliki zagovornik i pokretač bio je Prof. Simeon Oka. U okviru ove saradnje Simeon Oka je više puta boravio u Skoplju i držao predavanja prikazujući aktuelne rezultate istraživanja kojima je rukovodio, a zatim je nastavljena saradnja na zajedničkim projektima finansiranim od strane Ministarstava Nauke Srbije i Makedonije. U okviru ove saradnje Simeon Oka je bio mentor magistarskih i doktorskih teza koje su branjene u Skoplju, a bio je često pozivan da bude član komisije za odbranu doktorskih teza. Eksperimenti za mnoge magistarske i doktorske teze realizovane su u Institutu u Vinči u okviru istraživanja kojima je rukovodio Simeon Oka. Kasnije je u Skopju, u okviru ove saradnje izgrađena i sopstvena eksperimentalna baza za istraživanja sagorevanja u fluidizovanom sloju. Početkom 90-tih godina počela je i saradnja sa Tehničkim fakultetom, Univerziteta u Bitolju. U toku dve godine Simeon Oka je na postiplomskim studijama održao predavanja iz predmeta Turbulentna strujanja nestišljivog fluida, a bio je i mentor doktorske disertacije iz oblasti sagorevanja u fluidizovanom sloju. Krajem 90-tih godina saradnja sa Mašinskim fakultetom u Skoplju i Tehničkim fakultetom u Bitolju, nastavljena je naporima da se organizuje saradnja Balkanskih zemalja u oblasti energetike, procesne tehnike i ekologije. Zajednički je organizovan skup 1st South-East European Symposium on Fluidized Beds in Energy Production, Chemical and Process Engineering and Ecology, Dec. 1997, Ohrid, Macedonia. Na ovom skupu je dogovoreno da se formuliše Sporazum o saradnji Implementing Agreement for Cooperation With the Aim to Research, Develop and Implement New Energy Efficient and Ecologically Acceptable Technologies Applied to Energy Production, Chemical and Environmental Engineering of the South-East European Countries (Sporazum SEEC). 1998. godine u Institutu u Vinči ovaj Sporazum je i potpisan. Iz Makedonije učesnice i potpisnice ovog sporazuma bili su Mašinski fakultet u Skoplju, Tehnički fakultet u Bitolju i Tehnološki fakultet u Skoplju. Kada je na inicijativu Simeona Oka, kao glavnog i odgovornog urednika časopisa THERMAL SCIENCE, ovaj časopis postao regionalni časopis zemalja Jugoistočne Evrope, na njegov predlog pozvan sam da budem član International Advisory Board-a, a Prof. Dr. Valentino Stojkovski sa Mašinskog fakulteta u Skoplju da bude član Regional Editorial Board-a. Kao priznanje za njegov sveukupni doprinos razvoju nauke i za njegov doprinos razvoju nauke u Makedoniji, Prof. Dr. Simeon Oka, na predlog Odeljenja za tehničke nauke, 2012 godine je izabran za inostranog člana Makedonske akademije nauka i umetnosti.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo, Ne mogu rečima da izrazim moje oduševljenje kada sam, pre izvesnog vremena saznao za inicijativu Instituta u Vinči i Društva termičara da se danas održi ova svečanost. Ako je iko zaslužio ovakvu tribinu to je na prvom mestu sigurno Simeon Oka. Naše iskreno prijateljstvo datira još iz studentskih dana, molim vas bez čuđenja i neverice da je to više od 60 godina. Iz tih razloga mogao bih da govorim više od dva sata o zajedničkim doživljajima i naučnoj saradnji. Pošto postoji iscrpni tekst u časopisu, a i prethodni govornici opisali su detaljno takoreći sve što odlikuje Simu i što je potrebno o njemu znati, pokušaću ipak da budem kraći i da smanjim suvoparnost uvođenjem malo lirike. Posebno mi je zadovoljstvo što su organizatori odlučili da govorim o jednom segmentu njegove aktivnosti i to u vezi sa Mašinskim fakultetom u Beogradu. Naši prvi koraci u nauci i struci počeli su u isto vreme (objavljeni radovi, kongresi, specijalizacije itd.). U ranijoj mladosti Sima je izabran za honorarnog asistenta na katedri za termomehaniku. Kasnije njegovo interesovanje u nauci malo se okrenulo prema mehanici fluida, ali skoro uvek povezano sa problemima prostiranja toplote i materije. Tako je kasnije, kao honorarni redovni profesor predavao predmete na poslediplomskim studijama. U to vreme postojao je period od 10, možda i 15 godina veoma intenzivne saradnje Instituta u Vinči i Mašinskog fakulteta: zajednički projekti za privredu, projekti za Ministarstvo, veći broj magistarskih i doktorskih radova pa i diplomskih radova kod kojih je eksperimentalni deo rađen najčešće u Institutu. Detaljni podaci o ovim aktivnostima postoje u arhivi Mašinskog fakulteta i delimično u mojoj arhivi, pa danas, naravno, o ovome neću govoriti. Sima Oka i ja imali smo mnogo prilika da zajedno budemo ili mentori ili članovi komisija za ocenu i odbranu radova, pa i za pisanje referata za izbor kandidata za nastavnička i naučna zvanja. Ukoliko bi me neko pitao da navedem od mnogih divnih osobina Simeona Oke dve, odlučio bi se za dobronamernost i savesnost. Međutim, ne samo zbog njih, na mnogim skupovima i sastancima na kojima sam i ja prisustvovao, njegovo mišljenje se uvek izuzetno poštovalo i cenilo. Kao jedan od brojnih primera za navedene osobine naveo bi da se više puta prilikom savetovanja o radu nekog kandidata on donese desetak pisanih strana sa sugestijama, komentarima itd., sve sa dobronamernim ciljem da se rad „izglanca“ po mogućnosti i do savršenstva. Nekoliko puta sam povodom toga čuo mišljenja drugih članova komisije “ako je Sima pregledao ovaj rad ja ne moram pažljivo da čitam, njemu ništa ne promakne“. Navedene osobine krase Simeona i u dugim segmentima njegove aktivnosti kao u životu, nauci i struci o čemu su i prethodni govornici detaljno govorili.
Hvala na pažnji!

Ovu lepu priču počinjem sa anegdotom iz Katanićeve 18, gde sam se pre nekih 18 godina našao sa svojim prijateljem I kolegom, tada asistentom Aleksandrom Sašom Saljnikovim. Saša je skoro tačno godinu dana mlađi od mene, i uvek bio godinu dana posle mene u školi, osnovnoj, srednjoj, fakultetu…jedino je sa doktoratom malo okasnio, dok je rešio da se posveti akademskoj karijeri, posle nekoliko godina istraživačkog iskustva u Institutu Vinča. Kako smo nas dvojica i dan danas kao braća, bilo je prirodno da me pita za pomoć oko doktorata, pa smo se tako našli na pomenutoj adresi, stanu mojih roditelja, što je bilo preduslov za anegdotu. I tako, usred, price o numeričkim metodama rešavanja termičkih problema, pomenu se ime mentora, prof. Simeon Oka, kad reče moja majka, koja je baš tada prošla kroz sobu u kojoj smo sedeli, “pa ja sam išla u školu sa Simom”… Tako meni ostade u pamćenju to ime i dve jako pozitivne emocije, Sašina i majčina, ali u nekakvoj apstrakciji, sve dok se nisam i sam upoznao sa Simeonom (ja volim da ljude oslovljavam po imenu, ne po nadimku). Bilo je to januara 2003. godine, kada sam kao tek postavljeni pomoćnik ministra nauke, imao zadovoljstvo da se lično upoznamo, jer je moj prvi radni zadatak bio sastanak Saveta Nacionalnog programa za energetsku efikasnost, kome je predsednik bio prof. Simeon Oka. Do tog sastanka sam bio u dilemi šta uopšte treba da radim kao pomoćnik zadužen za tehnološki razvoj, a pomalo sam se i pitao što mi je to trebalo, i može li se išta učiniti. Od tog sastanka sam znao i šta treba da radim i da da može mnogo da se uradi, ako se radi sa prvim ljudima! Svi ti temelji koje je postavio tadašnji ministar Dragan Domazet i danas drže nauku i tehnološki razvoj u Srbiji na zavidnom nivou, a verovatno najveće dostignuće je pomenuti Nacionalni program, koji je za svega 3-4 godine, koliko je trajao, bitno i nepovratno promenio svest o svim aspektima energetske efikasnosti u Srbiju. Slobodno mogu da kažem da je, najviše zahvaljujući Simeonu, energetska efikasnost u Srbiji značajno unapređena. Međutim, najbolje ostaje za kraj… časopis Thermal Science, čiji je glavni i odgovorni urednik prof. Simeon Oka, kao svetionik nauke u svojoj oblasti, ne samo da je stigao na ISI listu, već je postao svetski značajan, a ostao naš, Srpski! Imao sam veliku čast da budem gost-urednik tzv. suplementa, odnosno posebnog izdanja časopisa, posvećenog Inovacionom centru Mašinskog fakulteta u Beogradu. Bila je to jedinstvena prilika da vidim i naučim koliko jedan čovek može da napravi razliku, odnosno kako je uopšte moguće postići tako mnogo, a u tako skromnim uslovima. Budući da sam takođe urednik jednog časopisa, koji se bori da uđe na ISI listu, a inspirisan velikim Simeonovim delima i dostignućima, mogu na kraju samo da kažem (iako imam već 61 godinu) “kad porastem biću Simeon Oka”!

Koleginice i kolege, poštovaoci života i dela Simeona Oka, dragi prijatelji. Imam posebno zadovoljstvo i čast da mogu, ovom prigodnom i uvaženom skupu, da iznesem nekoliko podataka i činjenica koje se odnose na rad Kolegijuma Nacionalnog Programa energetske efikasnosti – NPEE. Kada sam prihvatio ovaj prijatan zadatak, prisutno zadovoljstvo ubrzo je zamenila bojazan, kako, u veoma kratkom vremenu, prikazati makar deo onoga što je urađeno u ovoj oblasti. Može se sa puno opravdanja kazati, da ovaj, ne mali, vremenski period rada na ostvarivanju ideja, programa i ciljeva NPEE, koji je trajao od 2001-2009 godine, predstavlja još jedan važan beočug u lancu veoma uspešne naučno-istraživačke karijere prof. dr Simeona Oka. Verovatno da je ovo i bio razlog što su organizatori ovog skupa smatrali, da i ovaj segment aktivnosti Simeona Oka treba danas, na prigodan način, prikazati, kako bi se što potpunije stekao uvid u njegovo ukupno naučno-istraživačko delovanje. Naime, 2001 godine, tadašnji ministar za nauku i tehnologiju vlade R. Srbije prof. dr Dragan Domazet, došao je na ideju formiranja tri nacionalna programa među kojima je posebno mesto trebalo da ima NPEE. Kako je u to vreme postojao veliki broj nerešenih problema iz oblasti EE ministar Domazet je smatrao, da bi preko ovakvog Nacionalnog programa, mogao da se reši jedan deo gorućih problema koji se odnose na ovu naučno-istraživačku oblast. Pojedini problemi su toj meri bili akutni, da je ministar Domazet posebno bio fokusiran prema onim problemima koji su zahtevali brza, efikasna i konkretna rešenja. Treba ovde ukazati da smo Oka, ja kao njegov zamenik, kao i Kolegijum NPEE, smatrali da ovoj ideji treba dati mnogo širi pristup, po kome se ne bi rešavali samo uočeni akutni problemi EE, već da je neophodno kompleksnije i dugoročnije razmatrati razvoj ove u svetu uveliko prisutne multidisciplinarne naučne oblasti. U tom smislu najpre se je pristupilo donošenju dokumenta Strategija i prioriteti NPEE, koji je trebalo da bude osnova za rad na rešavanju mnogobrojnih problema i zadataka koji su proizilazili uz potrebe rešavanja EE u R. Srbiji u svim oblastima njenog društvenog u privrednog razvoja. Usvojeno je da se NPEE odvija preko devet Razvojnih programa – 1. EE u proizvodnji el. energije (P. Stefanović), 2. EE u prenosu i distribuciji el.energije (E. Turković), 3. EE u industriji (G. Jankes), 4. EE komunalnih sistema (M. Babić), 5. EE u domaćinstvima (M. Mesarević), 6. Osvajanje opreme i priprema goriva radi smanjenja korišćenja el.energije za grejanje (M. Radovanović), 7. Korišćenje alternativnih i obnovljivih izvora energije (M. Todorović), 8. EE građevinskih objekata (B. Todorović), 9. EE u saobraćaju (M. Miljuš). Za svaki od Razvojnih programa utvrđeni su Podprogrami, a u okviru njih definisane su Teme, koje je trebalo realizovati u okviru raspisanih Javnih poziva. Postoji potreba ukazati, da je ovo bila novina po kojoj je, prvi put trebalo, preko usmerenih istraživanja-projekata, rešavati konkretno prisutne probleme iz mnogobrojnih oblasti EE. Istovremeno je, kao drugi ciljevi, koje je trebalo realizovati u okviru NPEE bili, dalji razvoj NIO koje bi se bavile problemima EE, razvoj u formiranje naučno-istraživačkih timova sa posebnim osvrtom na što masovnije angažovanje mladih istraživača. Radi rešavanja niza tema bilo je neophodno i aktivno uključivanje privrednih subjekata-korisnika, kako u fazi definisanja projekata tako i u pravcu stvaranja uslova za njihovo neposredno uključivanje pri izradi samih projekata. Posebno pri ovome trebalo je raditi i na formiranju odgovarajućeg inžinjerskog kadra za ovu oblast. U okviru strategije definisan je i cilj stvaranja odgovarajućih laboratorijskih i opitnih postrojenja kao i nabavka odgovarajuće specifične opreme. Kako opšti pojam energetska efikasnost ima širi značaj to je u okviru NPEE predviđen i rad na pitanjima koja se odnose na alternativne i obnovljive izvore energije. Posebno je stavljen akcent na potrebu donošenja odgovarajućih zakonskih akata, propisa kao i na stvaranje neophodnih preduslova kako bi se dobijeni projektni rezultati i realizovali. Da bi se adekvatno mogao da realizuje NPEE, bilo je neophodno, za svaki Razvojni program odnosno odgovarajuće podprograme, uraditi jedan broj Studija koje treba da obezbede neophodne podatke i podloge za izbor prioriteta-tema. U tom smislu urađene su 36 Studije. Predviđena su takođe i tri tipa projekata – IR projekti u kojima se preko usmerenih osnovnih, primenjenih i razvojnih istraživanja stvaraju nova znanja potrebna za dalji razvoj procesa, tehnologija, proizvoda i usluga, D- demonstracioni projekti kod kojih se sopstvena i svetska znanja koriste za realizaciju konkretnih zadataka, IR-D kombinovani projekti. U periodu od 2002-2009 godine raspisana su sedam Javna poziva. Urađeno je 225 istraživačko-razvojnih, demonstracionih i kombinovanih projekata. U realizaciji projekata učestvovalo je 46 NIO, 140 rukovodioca projekata i preko 800 istraživača različitih profila. Svi projekti branjeni su pred Kolegijumom i predstavnicima Korisnika projekata, kako posle predviđenih faza projekata, tako i na kraju završne faze. Nakon završetka rada na NPEE, sačinjena je Disketa na kojoj se nalaze sva doneta dokumenta, Javni pozivi, usvojeni projekti kao i rezultati svih projekata. Sadržaj Diskete predstavlja dragocen materijal za sve one koji se bave EE. U svemu napred iznetom, nemerljiv je doprinos Simeona Oka, koga, da na kraju naglasim karakterišu timski rad, posvećenost radu, visoki smisao za organizaciju, kolegijalnost, upornost i odlučnost, komunikativnost i ogromna energija, koju smo mi iz Kolegijuma, često, i ne tako lako pratili.

Saradnja sa profesorom Simeon Oka, započela je još 1983 godine mojim dolaskom u Vinču, radi izrade doktorske disertacije iz oblasti prenosa toplote i mase u fluidizovanom sloju. Došao sam sam na preporuku profesora dr Dimitrija Voronjeca i tom prilikom upoznao mnoge divne ljude, pored profesora Oke, pokojnog prof dr Miodraga Stefanovića, mladog kolegu dr Dragoslava Milojevića, dr Borislava Grubora i mnoge druge. Na moje veliko zadovoljsto ova saradnja sa profesorom Okom traje i danas, duže od 30 godina. Svoje impresije o profesoru Oki nosim još iz tih dana, jer je profesor Oka svoje bogato iskustvo u naučnom i eksperimentalnom radu (kroz razgovore, savete, sugestije) nesebično prenosio na sve svoje, a pogotovo, mlađe saradnike, što je za nas bila velika inspiracija i podsticaj za dalji rad i postizanje značajnih rezultata u nauci. Saradnja sa profesorom Okom se nastavila i kasnije u direktorijumu Nacionalnog programa energetaska efikasnost, gde je prof. Oka, kao direktor NPEE dao neprocenjiv doprinos razvoju programa energetske efikasnosti u velikom broju oblasti (industrija, zgradarstvo, OIE, saobraćaj i dr.) kroz kreiranje strategije i rukovođenjem ovim programom, gde je takođe uvek davao inspraciju, entuzijazam i podsticaj za rad i postizanje značajnih naučnih i praktičnih rezultata. Posebno bih želeo da istaknem njegov veliki doprinos, podršku i pomoć oko organizovanja i održavanja Simpozijuma termičara Srbije, od kako je 2005 ovaj Simpozijum počeo da se održava u saradnji Mašinskog fakultet u Nišu i Društva termičara. Njegovo prisustvo na kongrsu, budno praćenje izlaganja radova, aktivne diskusije, sugestije autorima su takođe bili izazov i davali nam volju, snagu i podsticaj da se uvek nešto može još bolje uraditi. Ta sardnja se preko Simpozijuma nastavila i kroz časopis Thermal Science, gde je uz nesebičnu pomoć i zalaganje profesora Oke Mašinski fakultet imao 3 specijalna broja ovog časopisa, koji su izdavani i izdaju se kako povodom održanih Simpozijuma termičara, tako i jubileja koje je Mašinski fakulteta u Nišu obeležavao. Meni, kao gostujućem uredniku uvek i u svakom trenutku je pružao ogromnu pomoć oko izbora, recenziranja i pripreme radova, kao i oko izdavanja svakog broja ovog časopisa. Svojim ličnim primerom i nesebičnim zalaganjem profesor Simeon Oka je bio i jeste inspiracija generacijama istraživača, koji su imali sreće da sa njim rade. Stalno se je borio, a to čini i danas, za razvoj i prosperitet naučne misli, a naročito za uključivanje mladih ljudi u svet nauke, kao i da im se stvore što bolji uslovi za njihov naučni rad.